16. MNL "VUKOMERIČKE GORICE 2019."

Bebe niti ovaj put nisu iznevjerile tradiciju. Došle u smanjenim broju. Ali su došle. I to treba cijeniti, po tkoznakojiput. Ali zato su Mučeniki došli u kompletnom sastavu. Kod njih nema, ono nebumo jer nebuju. Petko je prijel čvrsto vojke vruke i ta lagana konjica je u lakom kasu pretrčala prepreku zvanu Bebe i, najvjerojatnije, osigurala vrlo visoki plasman. Čak bi se neki usudili reći, i postolje.

Ribiči kompletni. I Pek je tu. I Kruno. Nema Jolea i Bekema. Peščenaki, hm, taktak. Nema Domija, Kosta ne došel i priča, za Peščenake, niti nije mogla drugačije završiti nek kak je na kraju bilo. Rastrčani Ribiči nisu im dali dihati niti malo i Medo nije mogel sve pokrpati kak je to curelo.

Kristušom se napokon rezultatom vrnula ta njihova kvalitetna i dobra igra. Konstantno su dobri, ali nikak to spojiti i z dobrem rezultatom. Do sad. Ovaj put, uz maestralnog Pejaka na golu, neprelaznog Mužu otraga koji je bio kao stup, ne doslovno, ali slično, uz smirenoga Mraka, neznamo kaj mu se potrgalo, uz konstantno odlične brate Rovišan, Miku nećemo niti spomenuti jer on je.................., tu se pojavila i nova, u stvari više nije nova al kaj da i je, snaga Kristušof, Iva Vrana. A Tomeki. Oni su bili doma, a kaj da i nesu, tak su se ponašali. I tak su i prešli. Razmonterani na mikro čestice. Nesu imali prilike dojti u priliku. Ali nema veze, oni su svoje napravili prije.

To smo čekali, taj derbi. Derbičina. Sva nabrijano. Zrak puca od napetosti. I Gefo na lepom plavom Dunavu, pardon Jadranu, i Tona isto tam negde i Buša i Ruzlin, ali i strina Bara kaj se sad po Šilakovine špancera i razmiša, sve nabrijano i napeto do bola z te strane. Leptiri dopelali sve kaje mogli dojti, i Anđo se pojavil, nema Špaje, šteta, nema maloga Horvata, ali Božo je tu, možda tijelom, i Pepa je tu, sve spremno. Krenulo je. Negdje otprilike u to vrijeme početka tekme, pred nekih 35 let, leto sim-tam, je Đole Balašević negde na salašu ljubio snašu i onda, iza plasta, mi bi rekli: kupa, sijena, spazio s nekim vilama, po našem, roglami, muža njena, i ta priča je krenula u drugom smjeru. Mesto da si on, Đole, kresne, skoro je njega muž kresnul z roglami. No vratimo se mi u sadašnjost i razlučivanje teškog trenutka sudara dvije ovogodišnje naše najkvalitetnije ekipe. Si znaju se. I ovi nutre i ovi vane. Ak bu onak, bu dobro, ak bu onak, nebu dobro. Naravno, mi smo našli trejto rešenje, a to je da je na kraju bilo tak kak je bilo i tak je dobro. No pustimo mi pustu priču. Leptiri zblokerali kumaJožu, Šumari zblokerali maloga Jožicu. I sad teška artieljrija poput sretnoga tateka Marka Tičeka z jedna strane i vidno umornoga, ali srčanoga Mrkija z druge strane, more rešiti ovo. I dok su se ljudi tak motali oko šanka Šumari vodiju. Kak, nigdo nezna, al je nutre. I oprezni Leptiri više nesmeju biti tuliko oprezni jer ovo nebu dobro završilo. Ali kak su ga Šumari dali bezveze još bezveznije su ga guknuli. Zombi Božo je navek tam de treba biti, polek mrzle pive, pretežito, i na druge stative, držeći jadnu stativu na se ne poruša, navek. Egal. Polčas. Vidimo, snage se pregrupiravaju, deda Mrki odlučil je pokrenuti neka sličnoga kak je to bilo i 44. kad je 6.Lička spasila Maršala. Trčečim korakom, ali doslovno trčečim, uspjeli su slomiti otpor neuvjerljivih Leptira. I priča je krenula, trajala do ranih jutarnjih sati, uz kvalitetno složeni redenik od gajbi žuje. Praznih. Ali niti Leptiri se nisu baš jako razočarali, i oni su se kvalitetno opustili, jer još uvijek je sve u njihovim rukama. A Šumari mogu pozvati samo nju, Nadu Obrić, i reći: Nadam se, nadam se! Jer u nadi je spas, a na Nadi zadovoljstvo.

Vidno oslabljeni Badelovi manekeni pružili su vrlo jaki otpor Kaubojima koji i dalje svoj brod drže u gornjem dijelu priče. Dok je bilo sape Manekeni su pružali dobar otpor, ali kad je sape nestalo, tu više niti Čirola nemre pomoći. Ali sve u svemu, vrlo dopadljiva predstava u kojoj je neizvjesnost, ipak, bila do samoga kraja. Jer Manekeni niti sami neznaju kaj moreju niti Kauboji znaju da ovi nemreju.

Ilovača je uspjela na krilima Šečić brothersa zatvoriti svoju cerovsku priču kontra Švabof na najbolji mogući način. Crni je genijalac, ali nemre se, i celu noć delati, guslati i iskati dna i celu tekmu igrati i drčati za tri. Jer neki Švabe nisu bili u tekme iako su bili na terenu. Ali kako je rekao njihov, i naš, Mamič: nebitno, glavno da je gemišt mrzli.

Ovo je bila teška bitka, artiljerija jaka sa obje strane, s tim da jedna strana ima Dubu na golu, dok druga ima "maloga" Krpicu u igre. I u tom cijelom udaranju i borbe, najviše je nahebal naš prijatel Gorenc kojega je lopta tak jako drapila tam de najbolše boli, da je siromak mam zvečeri moral otiti domom, da mu to bolno mesto draga i mila ženica zmasera, zleči i vrne u život.

Već je opala kvalitetna kmica kad je ova tekma došla na red. Rub, reklo bi se čak i zajdni zub regularnosti i uvjeta za odigrati ovo. Igralo se kak se igralo, bilo je kaje bilo, ali pretjerana nervoza nije nikaj dobroga donesla.