Šiljakovina - Kravarsko 4:2

To smo čekali, taj derbi. Derbičina. Sva nabrijano. Zrak puca od napetosti. I Gefo na lepom plavom Dunavu, pardon Jadranu, i Tona isto tam negde i Buša i Ruzlin, ali i strina Bara kaj se sad po Šilakovine špancera i razmiša, sve nabrijano i napeto do bola z te strane. Leptiri dopelali sve kaje mogli dojti, i Anđo se pojavil, nema Špaje, šteta, nema maloga Horvata, ali Božo je tu, možda tijelom, i Pepa je tu, sve spremno. Krenulo je. Negdje otprilike u to vrijeme početka tekme, pred nekih 35 let, leto sim-tam, je Đole Balašević negde na salašu ljubio snašu i onda, iza plasta, mi bi rekli: kupa, sijena, spazio s nekim vilama, po našem, roglami, muža njena, i ta priča je krenula u drugom smjeru. Mesto da si on, Đole, kresne, skoro je njega muž kresnul z roglami. No vratimo se mi u sadašnjost i razlučivanje teškog trenutka sudara dvije ovogodišnje naše najkvalitetnije ekipe. Si znaju se. I ovi nutre i ovi vane. Ak bu onak, bu dobro, ak bu onak, nebu dobro. Naravno, mi smo našli trejto rešenje, a to je da je na kraju bilo tak kak je bilo i tak je dobro. No pustimo mi pustu priču. Leptiri zblokerali kumaJožu, Šumari zblokerali maloga Jožicu. I sad teška artieljrija poput sretnoga tateka Marka Tičeka z jedna strane i vidno umornoga, ali srčanoga Mrkija z druge strane, more rešiti ovo. I dok su se ljudi tak motali oko šanka Šumari vodiju. Kak, nigdo nezna, al je nutre. I oprezni Leptiri više nesmeju biti tuliko oprezni jer ovo nebu dobro završilo. Ali kak su ga Šumari dali bezveze još bezveznije su ga guknuli. Zombi Božo je navek tam de treba biti, polek mrzle pive, pretežito, i na druge stative, držeći jadnu stativu na se ne poruša, navek. Egal. Polčas. Vidimo, snage se pregrupiravaju, deda Mrki odlučil je pokrenuti neka sličnoga kak je to bilo i 44. kad je 6.Lička spasila Maršala. Trčečim korakom, ali doslovno trčečim, uspjeli su slomiti otpor neuvjerljivih Leptira. I priča je krenula, trajala do ranih jutarnjih sati, uz kvalitetno složeni redenik od gajbi žuje. Praznih. Ali niti Leptiri se nisu baš jako razočarali, i oni su se kvalitetno opustili, jer još uvijek je sve u njihovim rukama. A Šumari mogu pozvati samo nju, Nadu Obrić, i reći: Nadam se, nadam se! Jer u nadi je spas, a na Nadi zadovoljstvo.

Međusobni susreti